Dr Tisa Travica-Kojadinović
Rođena sam 1968. godine. Diplomirala sam na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu 1994. godine. 2000 godine sam završila specijalizaciju iz interne medicine, a 2003. godine subspecijalizaciju iz kardiologije sa završnim radom „ Fizički trening kardiovaskularnih bolesnika“.
Svoje profesionalno iskustvo sam stekla boraveći na Klinici za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici na Odeljenju za poremećaje srčanog ritma (4 godine); u Kliničkom centru Vojvodine (10 godina) radeći sa kardiološkim pacijentima izloženim fizičkom opterećenju tokom rehabilitacije; na Klinici za ginekologiju; na odeljenju za kardiologiju Doma zdravlja Novi Sad i u radu sa hiruškim bolesnicima. Takođe sam boravila na Univerzitetskoj klinici u Berlinu 1999. godine i Hanoveru 2000. godine.
Tokom svoje profesionalne karijere stekla sam iskustvo u velikom broju neinvazivnih metoda koje se primenjuju u kardiologiji među kojima su: ehokardiografija, 24h monitoring arterijskog krvnog pritiska, 24h EKG monitoring, Doppler karotidnih arterija i perifernih krvnih sudova ekstremiteta.
Član sam brojnih stručnih i naučnih asocijacija u zemlji i inostranstvu.
Govorim engleski, nemački i ruski jezik.
Radeći sa pacijentima u bolnicama i u Domu zdravlja, bilo mi je često nametnuto da tokom jednog radnog dana pregledam i do 30 pacijenata. Za tih 10-15 minuta koliko lekar ima vremena za jednog pacijenta, nije dovoljno da ga sasluša, pregleda, objasni od kakve on to bolesti boluje, kako se ona leči, kako treba da se ponaša, hrani i vežba, da bi mu zdravstveno stanje bilo bolje. Osim toga, brojni pacijenti imaju probleme psihičke prirode, zbog kojih su u stresu, što svakako loše utiče na njihovu bolest, te moraju nekome poveriti svoju zabrinutost. Slažete se sa mnom da je ovo nemoguće ostvariti za tako kratko vreme. Zbog toga što im se ne posvećuje dovoljno pažnje, pacijenti su vrlo nezodovoljni, a i ishod lečenja neizvestan. Iz tog razloga sam odlučila da napustim posao u državnoj službi i da radim onako kako mislim da je najbolje za moje pacijetne i mene lično, držeći se rečenice koju su mi često ponavljali tokom odrastanja: „Ili radi posao kako valja ili nemoj da počinješ“.
Lekarska profesija je specifična. Lekar konstantno mora da se usavršava, da uči, a u isto vreme je važno iskustvo. Medicina je umetnost. Dobar lekar mora imati osećaj da postavi dobru dijagnozu i da da dobru terapiju. I ne samo to, on mora biti i dobar čovek sa empatijom prema drugima i željom da im pomogne. Ne treba lečiti bolest, nego čoveka koji može imati više bolesti i fizičke i psihičke prirode. Većina bolesti su psihosomatske, te je jako važan razgovor sa pacijentom kako bi se došlo do prave dijagnoze.
Mi lekari smo samo savetnici našim pacijentima, prenosimo stavove savremene medicine, a oni su ti koji odlučuju o svom telu. Svaki lekar mora da poštuje odluku svog pacijenta. Ako je odnos lekar-pacijent dobar, pacijent će imati više poverenja u svog doktora i rezultati lečenja će svakako biti bolji. Dobro upoznavanje sa strukturom ličnosti pacijenta, omogućava lekaru da što bezbolnije saopšti pacijentu njegovu dijagnozu i potrebu za odgovarajućom terapijom.
Iz dana u dan, povećava se broj zadovoljnih pacijenata što je znak dobre prakse.
